Ред је мислим да покренемо ову, вероватно најважнију тему за нас.
Ову тему замишљам и као тему о нашем односу према Православљу, али и о самом Православљу, о коме знамо јако мало, сигуран сам у то. Ја сам сам врло брзо пошто сам почео све више да се интересујем о нашој вери схватио да о њој не знам скоро ништа. И после доста читања и размишљања морам да приметим да и даље не знам скоро ништа. Из разговора са својим пријатељима и ближњима дошао сам до сигурног закључка да ни са њима није другачија ситуација. Зато са сигурношћу могу рећи да већина нас овде зна јако јако мало, а многи мисле да ту и нема пуно шта да се каже, а у томе много греше.

Ми, Делије, увек истичемо Православље као једну од најважнијих ствари за нас. Али бојим се да у пракси не показујемо да нам је оно толико важно. Ни као група, а ни као појединци. Мислим да треба овде да дођемо до неких закључака - ако нам је Православље заиста толико важно као што би морало да буде, које су то ствари на којима бисмо морали да радимо да му се приближимо и да заиста можемо да кажемо да поштујемо веру и да нам је она на првом месту.

Познајем многе људе који се куну у Православље и говоре како би гинули за њега, а онда кад се потегну нека питања испостави се да имају скроз анти-Православна размишљања или идеје. Тако ми је један друг рекао управо то, да би гинуо за Православље а касније ми је причао о "јеванђељу по Томи", јеретичкој књизи која се данас на жалост може купити без проблема у већини књижара и која садржи неке елементе јеретичких учења која су у тоталној супротности са нашом вером и била су одбачена још на првом Васељенском сабору у далеком четвртом веку (ако се не варам). Други пријатељ би такође гинуо за веру, а мисли да не треба ићи у цркву (иако иста та вера нас учи да је то неопходно) и мисли да има пуно произвољних ствари у Светом Писму. Трећи би такође ратовао за Православље али мисли да постоји реинкарнација и тако даље и тако ближе, примера има колико волиш свуда око нас.

Чак и велики православни духовници избегавају да пуно говоре из своје перспективе о Православљу, увиђајући своју недостојност и маленкост, и скоро увек се позивају на речи Светог Писма или на речи Светаца. Зато је тек нама овде незгодно да водимо ову дискусију јер, ако људи који живе испоснички и скроз посвећено вери и Богу а сматрају себе недостојнима да било шта говоре, шта тек онда ми овде треба да кажемо... Зато се надам да ћемо бити пажљиви у писањи и да нећемо пренагљивати са неким размишљањима. Свима нам је сигурно жеља да што више научимо и да се што више продуховимо, колико нам је то могуће. Верујем да ће бити доста корисних информација које би нам свима послужиле.

Незгодно је можда у истој теми говорити и о самом Православљу и о нашем односу према њему. Али сам размишљао мало о томе и схватио да би овако требало да буде боље, јер је сувише повезано да би се раздвајало у две теме. Да би схватили какав наш однос треба да буде према Православљу ипак треба прво што више да научимо о њему. Тако да не треба да збуњује што ће се преплитати приче о Делијама и њиховом односу према Православљу, и приче и поуке о самом Православљу.
Делије.нет

Наша вера нам говори о спасењу наших душа и учи нас путевима и заповестима које морамо да следимо и поштујемо да бисмо сачували наше душе и завршили у Царству Небеском. Ако нам је као групи Православље толико важно, а верујем да би морало да буде, онда мислим да треба да размислимо о томе како бисмо могли што боље да поштујемо та правила и те заповести да бисмо сачували наше душе од пропасти. Другим речима, да нам наши навијачки животни путеви што више буду на спасење, а што мање на погубљење душа. Како стоје ствари, бојим се да је тренутно обратно.

Ево примера. Наш омиљени део навијања, инциденти. Да ли би било могуће окренути и тај сегмент у корист нашег спасења? Тешко. Међутим, да ли може да се пореди овај данашњи стил који влада и у коме не важе никаква морална правила са рецимо оним стилом који је на снази у Русији? Ако бисмо туче претворили у поштене борбе и поштено одмеравање снага, сигурно да не би на своје душе товарили грехове као што данас чинимо. Данас се гледа само што јаче да се удари на противника, нема везе да ли је подмукло и јајарски или је поштено, важно је само да се оствари позитиван резултат. То су сигурно тешки греси. А ако бисмо увели поштење и витештво у целу причу, сматрам да би драстично преокренули причу. Здрав борбени дух сигурно није на штету душе. Тако да сматрам да би овај навијачки сегмент сигурно могли да преокренемо драстично, ако не на своју корист, оно бар да нам не буде на штету.

Са променом размишљања око инцидената, добили би још и на личном плану. Кроз тренинге који би сигурно били неопходнији људи би све више почели да воде здравије животе, ратосиљали би се полако дроге, алкохола и осталих ствари које су такоће саме по себи греси, а да не причамо што су корени многих других већих и озбиљнијих грехова. Кроз здравији однос према противницима млађи нараштаји би се васпитавали у много бољем и лепшем духу, постајали би бољи и поштенији људи, да не буду подмукли мали шакали него прави витези. А да не причамо о томе што нам Православље заповеда да "љубимо непријатеље своје", то поштовање непријатеља је много остваривије у здравим околностима него у данашњим.

Има још пуно тога да се каже о нашем односу према вери али ја сам само започео па полако...

Ово је текст који је написао наш Свети Николај Жички, Владика Николај Велимировић о задужбинарству:

Ако си прави Србин, мораш бити задужбинар!
Помисли дакле, шта си досада учинио за душу своју,
и пожури да учиниш што више можеш, јер је душа виша од свега!
Ако не можеш подићи цркву, можеш поправити чесму,
посадити дрво украј пута,
гладнога нахранити, жеднога напојити,
кандило у цркви запалити или поклонити се Светим ћивотима по нашим манастирима.
Има сто начина да постанеш задужбинар,
изабери који хоћеш и можеш...