Љуба Тадић о Црвеној звезди

Нема велике љубави без велике радости, али и без велике патње. Е,то вам је Црвена звезда. Има да се радујеш до неба, али секирација ти не гине.

Сви смо ми Звездаши исти, а неки неће да кажу да смо сви исти. Е, ја нисам за те који се само радују. Сигуран сам да су прави звездаши и данас слични нама из првих Звездиних година.

Изгубимо ми тако по неку утакмицу, па онако ошамућени да не знамо где нам је кућа, кренемо пешке ка Теразијама, ка “Мадери” у ствари. У њој су се тада окупљали звездаши. До “Мостара” – мук. После почнемо да причамо о нашим шансама, а 7-1 за противника. Те Рајко имао шансу, те Томаш промашио два зицера, и тако шанса за шансом, и када стигнемо до “Мадере” – Звезда изједначила. Новине не читамо неколико дана и готово…



Е, кад победимо ми умемо да будемо мало и намћорасти. Те могао је да падне још неки гол, а у ствари растемо од среће. Ово је било кад смо освојили први Куп, па после три узастопно. Имали смо у друштву највећег љутка, највећег звездаша и пријатеља какви су одиста ретки. Бане је то био, Бане Вукосављевић. Дође он за сто после тог нашег првог Купа, па још није сео, а поче: дао два гола и неће више да игра за Звезду. Те намерно му нису додавали лопте, те и онај судија Лемешић се окомио на њега, кад, долази Боба Михајловић, он и доктор Аца су били из исте ратне војске и волео је да седи са нама. Честита Боба свима, честита Банету, кад у њему затрепери Звездина жила: Добро сте прошли са три комада, знаш кад ћете да видите Куп – никад!



Шта ти је Звезда? Мртва позоришна, мртва фудбалска сезона и ја сам се преко лета мувао на Тари. Играју се нека деца лопте, а један човек виче на њих да се све разлама. Приђем ближе – Миљан. Заустави он вику. Ово је Куле, ово је Караси, оно су Цоле и Трифке. Чекамо једног дечка са Уба. Џају чекају. А они жгољави, ситни, никакви…Они ће бити шампиони? Немој Миљане да ме замајаваш тако ти Бога, рекох му. Али, шта знаш, рекох себи. Звезда је то.



Сада се мало љутим кад неко каже: били смо европски шампиони. Нисмо ми били европски шампиони, него смо ми европски шампиони - заувек! Ми, Реал, Бајерн, Милан…То је наше друштво, а ово што играмо овде, то нам је за припреме. Некада су те припреме дуже, некада краће, Боже мој… Е сад, зашто се воли Црвена звезда. Од оног дана када ју је основала антифашистичка и студентска омладина, и кад нам је приступио огроман део народа тада називаног “реакцијом”. Волиш жену. Лепо, али шта још? Волиш девојку. Добро, али шта још? Фудбал је чудесна ствар, излаз у свет, а игра га Звезда. Е,онда има да волиш и Звезду. После, када то крене са колена на колено…Баш су лепо данашњи момци смислили, мене су погодили у жицу: Звезда је живот, остало су ситнице.
Љуба Тадић о Црвеној звезди

Нема велике љубави без велике радости, али и без велике патње. Е,то вам је Црвена звезда. Има да се радујеш до неба, али секирација ти не гине.

Сви смо ми Звездаши исти, а неки неће да кажу да смо сви исти. Е, ја нисам за те који се само радују. Сигуран сам да су прави звездаши и данас слични нама из првих Звездиних година.

Изгубимо ми тако по неку утакмицу, па онако ошамућени да не знамо где нам је кућа, кренемо пешке ка Теразијама, ка “Мадери” у ствари. У њој су се тада окупљали звездаши. До “Мостара” – мук. После почнемо да причамо о нашим шансама, а 7-1 за противника. Те Рајко имао шансу, те Томаш промашио два зицера, и тако шанса за шансом, и када стигнемо до “Мадере” – Звезда изједначила. Новине не читамо неколико дана и готово…



Е, кад победимо ми умемо да будемо мало и намћорасти. Те могао је да падне још неки гол, а у ствари растемо од среће. Ово је било кад смо освојили први Куп, па после три узастопно. Имали смо у друштву највећег љутка, највећег звездаша и пријатеља какви су одиста ретки. Бане је то био, Бане Вукосављевић. Дође он за сто после тог нашег првог Купа, па још није сео, а поче: дао два гола и неће више да игра за Звезду. Те намерно му нису додавали лопте, те и онај судија Лемешић се окомио на њега, кад, долази Боба Михајловић, он и доктор Аца су били из исте ратне војске и волео је да седи са нама. Честита Боба свима, честита Банету, кад у њему затрепери Звездина жила: Добро сте прошли са три комада, знаш кад ћете да видите Куп – никад!



Шта ти је Звезда? Мртва позоришна, мртва фудбалска сезона и ја сам се преко лета мувао на Тари. Играју се нека деца лопте, а један човек виче на њих да се све разлама. Приђем ближе – Миљан. Заустави он вику. Ово је Куле, ово је Караси, оно су Цоле и Трифке. Чекамо једног дечка са Уба. Џају чекају. А они жгољави, ситни, никакви…Они ће бити шампиони? Немој Миљане да ме замајаваш тако ти Бога, рекох му. Али, шта знаш, рекох себи. Звезда је то.



Сада се мало љутим кад неко каже: били смо европски шампиони. Нисмо ми били европски шампиони, него смо ми европски шампиони - заувек! Ми, Реал, Бајерн, Милан…То је наше друштво, а ово што играмо овде, то нам је за припреме. Некада су те припреме дуже, некада краће, Боже мој… Е сад, зашто се воли Црвена звезда. Од оног дана када ју је основала антифашистичка и студентска омладина, и кад нам је приступио огроман део народа тада називаног “реакцијом”. Волиш жену. Лепо, али шта још? Волиш девојку. Добро, али шта још? Фудбал је чудесна ствар, излаз у свет, а игра га Звезда. Е,онда има да волиш и Звезду. После, када то крене са колена на колено…Баш су лепо данашњи момци смислили, мене су погодили у жицу: Звезда је живот, остало су ситнице.





Ваш ЉУБА ТАДИЋ





Мени се ово стварно допало,свака част Љуби,е овако требамо ако смо [/b]ПРАВЕ ДЕЛИЈЕ да мислимо.
По мени су најјача су прва три пасуса и задњи пасус.