Делије Север је једна од најорганизованијих група навијачког света у Европи.Делије су настале 7.јануара 1989 на Православни Божић уједињењем 3 навијачке групе: Ред Девилс,Ултрас И Зулу Варирорс.
Делије су одмах кренуле са жестоким навијачким животом.Свакодневно су бодрили Звезду по Србији,а све више и по свету.Смишљали су нове песме,палили бакље,вијорили барјацима...
Делије су се прославиле на утакмици против Динама у Загребу.Пошто се Стара Југа распадала Хрвати су кренули са расистичким повицима и Усташким симболима да вређају Делије.Ми смо им на то одговорили песмом:Друже Тито тебе Срби лажу,они воле Ђенерала Дражу.Убрзо је кренула туча и општи хаос.Посли неког времена дечки су добили батини,а Делије су им на прави начин показали зубе.
Нјазначајнију догађај у историји Звезде било је освакање Лиге Шампиона 1991 победом против Олимпика Марсеља са 2-0.После неког времена постали смо прваци света победивши Коло Коло из Чилета резултатом са 3-0.Делије су тада заблистале навијачу су пристизали из свих крајева Србија речено као у песми:Од Вардара па до Триглава,а све више било је у свету.Пшто је избио рат уведене су нам санкиције и наш фудбал је пропао.Велики број Делиа је отишао на ратиште,а остатак је наставио навијачки живот.Кренуле цсу да ничу нова поколења Звездиног Севера.То су биле групе:Ултра бојс фамилија 1993.Бригаде 1994.Хероес 1994,Цразу НортхБелграде бојс 2000.
Звезада има највише навијача у Србији Скоро 4 000 000.
Навијачке групе Звезде:Делије Север 1989,Ултрас,Ред Девилс,Ултра бојс фамилија 1993,Крејзи Норд,Хероес 1994,Бригада 1994,Белграде бојс 2000,Ортодокс бојс,Делије Ваљево 1997,Делије Шабац,Делије Лозница,Делије Чачак,Делије Уб,Делије Ужице,Делије Севојно,Делије Пријепоље,Ронин Крагујевац,Делије Крушевац,Делије Ниш1986,Делије Лесковац,Делије Јагодина,Делије Алексинац,Делије Параћин,Делије Пожаревац,Делије Блаце,Делије Врање,Делије Зајечар,Делије Бор,Делије Краљево,Делије Звечан,Без Страха,Изабрани,Фамилија Бачка Паланка,Делије Нови Сад,Делије Рума,Делије Инђија,Делије Врбас,Делије Вршац,Делије Петровград,Делије Бела Црква,Делије Суботица,Делије Чуруг,Делије Смедерево,Делије Будва ,Делије Бар,Делије Будва,Делије Илцињ,Делије Херцег Нови,Делихе Подгорица,Делије Никшић,Делије Сарајево,Делије Модрича,Делије Требиње,Делије Бања Лука,Делије Брчко,Делије Сокола,Делије Загреб,Делије Вуковар,Делије Бобота....

Сале каква је тема.

Е,Сале кажи ми како се убацују слике.
Имам пуно слика навијачких група па да их поставим.

Променићу име овој теми.Зваће се ''Приче из давнина'',и причаћемо о неким ранијим догађајима везаним за Делије.

Прича

Од самог оснивања Спортског друштва Црвена Звезда градио се профил правог Звездаша. Већ 1948. основана је секција "Чланови - пријатељи" која је бројала 120 уписаних. Звезда је себи привукла и интелектуалце и бивше трговце, али и мангупе и убрзо је постала симбол београдског духа. За разлику од педесетих и шездесетих година, кад је трибине Маракане красила тек по нека застава, седамдесете су донеле нове навијачке трендове - заставе су се носиле масовно, појављују се први транспаренти, шалови, капе... Редовније се путује на гостовања и у земљи и у иностранству, највернији почињу међусобно да се друже и данима када није било утакмица и тада полако почиње да се ствара језгро најватренијих Звездиних фанова.

Почетак осамдесетих донео је Северу нешто заиста ново - забрањено је уношење на трибине застава на копљу, али се повећао број људи који су носили шалове, све је више било транспарената и навијачке песме су биле све разноврсније и мелодичније. Ипак, права револуција догодила се 1986. - тада су основани Ultras и Red Devils - две групе које ће уз годину дана касније настале Zulu Warriors представљати језгро и авангарду на Северу и у целој бившој Југославији.

Црвена Звезда је током свог постојања стекла ореол једног од стубова српства тако да су утакмице са клубовима из осталих република увек биле пуне набоја и тензија. Више од 200 Звездиних навијача је 1986. било присутно на гостовању атинском Панатинаикосу, а транспарент Ултрас је било немогуће не приметити.

Тада је и рођено једино право пријатељство између Делија и навијача Олимпијакоса. Ове пријатељске везе темеље се на сличности клубова - оба клуба су из главних градова, најтрофејнији су у својим земљама, носе црвено-беле боје, потичу из православне средине.

1988. је година експанзије - основан је велики број нових група, купљени су први бубњеви, све се више употребљава пиротехника, све више људи путује на гостовања, у већем броју се појављују и навијачи Звезде из унутрашњости. У пролеће 1988. успостављени су први озбиљнији контакти са Управом клуба и од тада је почела сарадња чији је први конкретан облик представљао одлазак 2 аутобуса навијача на легендарно гостовање у Милано. Тада је на стадиону Сан Сиро било присутно око 1.000 Звездаша, а бубњеви, бакље и велики транспаренти први пут су презентовани у иностранству.

Организација северне трибине била је све боља и боља али је међу вођама различитих група владала општа констатација да снага и потенцијал нису довољно искоришћени. Жеља за уједињењем у једну велику и праву организацију била је све јача.

На иницијативу Ултраса свим значајнијим навијачима послато је писмо са позивом на састанак уједињења где су образложени разлози из којих би било мудро и добро ујединити се и направити коначно праву ствар: тој уједињеној групи дати српско име, направити реквизите са именом групе како се више не би користили у то време популарни страни шалови и капе, изградити озбиљнији однос са Управом, повезати се са Звездашима из унутрашњости.. Састанак је одржан на Божић 1989. године, присуствовао је велики број навијача, а из мноштва предлога

издвојио се један - тог дана су рођене Делије! Одмах се прионуло на посао, тачно се знало ко је задужен за прављење шалова, налепница, мајица, ко за састанке са Управом, ко за контакте са навијачима ван Београда, ко за пропагандни рад. Састанци су одржавани сваког четвртка на стадиону - ту су се училе нове песме, нови навијачи примани су у Делије, расправљало се о актуелним питањима и прављени су планови за наредне утакмице. Прва већа утакмица на којој су Делије имале своју презентацију био је пролећни дерби 1989. Из дана у дан организација навијача постаје све боља. У то време било је нормално да када се подударају термини неких важних кошаркашких и фудбалских утакмица и на једним и на другим буде велики број Делија. На стадиону, између северне и источне трибине завршена је просторија за навијаче, путовало се редовно на сва гостовања, прављени су спектакли на свакој важној утакмици, прорадио је и маркетинг Делија.

У јесењој сезони 1989/1990. одрађена су и три импесивна међународна гостовања у Истанбулу,

Виљнусу и Келну, а свака утакмица у домаћем првенству доносила је нешто ново од стране Делија. Из тог периода датира и пријатељство са подгоричким Варварима, које је истини за вољу постојало само у наредних годину дана.

Дана 13. маја 1990. дошло је до жестоких навијачких сукоба у Загребу између Делија и навијача Динама. Нереди су почели рано ујутро с појавом првих група Звездиних навијача у Загребу.

Познато је да су Делије одувек били снага која се доживљавала као глас народа, а оновремени општи пораст национализма посебно се одразио на струјања унутар ове огромне групације. С друге стране, уз динамовце су се нашли и навијачи других хрватских клубова, али ни они нису били довољни да савладају Делије.

Општа антикомунистичка хистерија није заобишла ни Звездине навијаче. Делије, као многобројну омладину са великом енергијом, поједине политичке партије покушале су да ставе под свој утицај а поремећени односи са Управом након максимирских дешавања и различити политички назори и опредељења биле су преокупације Севера у тим данима слутње. Са првим победама у Купу европских шампиона у сезони кад је Звезда досегла свој врхунац, на Север је почела да се враћа толико потребна слога. Основана је и Агенција Делије која је водила рачуна о обезбеђивању свих потребних реквизита, прављењу што боље атмосфере и организације, а отворена је и продавница сувенира на североисточној капији Маракане.

У походу на титулу шампиона Европе Делије су масовно гостовале у Цириху, Глазгову, Дрездену, Минхену и Барију. На утакмици против Бајерна на којој се одлучивало ко ће у финале Купа шампиона направљена је незаборавна атмосфера - црвени и бели балони преко целог севера, стотине застава и барјака, непрестано навијање, бакље око целог стадиона ини за једног Звездиног навијача није било веће среће него када се црвено-бела река преселила са трибина на терен да прослави победу.

На историјски меч са прваком Француске, Олимпиком из Марсеја, на коме је Црвена звезда постала европски шампион путовало је скоро 20.000 навијача - авионима, бродовима, аутобусима, возовима...

На стадиону Свети Никола владао је урнебес - хиљаде папирића и ролни, балони, бакље, барјаци, огромна (27х50 метара) српска застава. Песма није утихнула до последњег судијског звиждука а весеље је трајало данима, како у Барију тако и у многим градовима широм бивше државе!

Тријумфом у Барију Делије су, као и њихов вољени клуб, достигле свој врхунац и од тог тренутка лагано иду силазном путањом. Поред извесне засићености, која се и може разумети у таквим околностима, својеврсном паду допринела је и тадашња политичка ситуација. У помоћ српском народу лета 1991. кренуле су и Делије – велики број момака из прве екипе узео је учешће у рату, углавном у Српској добровољачкој гарди али су поједине Делије, у зависности од својих политичких опредељења, били међу добровољцима Српске радикалне странке, Српске Гарде, Белих орлова... Доста истакнутих навијача је своје животе положило српству, а велики број момака је рањен. Север их никада неће заборавити.

Ерозија и пропаст старе југословенске лиге, рат и тешки животни услови смањили су општенародно интересовање за спорт. Међутим, Делије нипошто нису престале да постоје, не одступајући од својих начела. Дошло је у међувремену до смене генерација на Северу, али је тај процес, у погледу привржености Звезди прошао сасвим неосетно.

Наредне сезоне Звезда је одлуком УЕФА била принуђена да из безбедносних разлога све своје утакмице у Купу шампиона и као домаћин игра у иностранству. Прве две утакмице, са Портдауном и Аполоном одигране су у Сегедину, али су показале да иако се не игра у Србији то не мора бити погубно за наш тим.

Те јесени реализована су и два фантастична гостовања - у Манчестеру и Ђенови. Енглези као да нису веровали да је 70 људи аутобусом из једне земље захваћене ратом путовало 3 дана како би гледали свој вољени тим. У Италији, Делије су се представиле са бубњевима, двадесетак барјака, пиротехником и великом паролом на италијанском језику. На транспаренту је писало "Рат, беда, затворене границе - али ипак смодошли. Делије". Тајац је убрзо замењен аплаузом целог стадиона.

У сезони 1991-92. путовало се и на финале интерконтиненталног купа у Јапан - кад је наш тим и званично постао најбољи на свету , у Атину (где се Делијама придружила и већа група навијача Олимпијакоса), Будимпешту, Брисел...

Наступајуће утакмице, у пролеће 1992. Звезда је играла као домаћин у Софији; прво с Панатинаикосом, а касније са италијанском Сампдоријом. На утакмици са Италијанима Делије су још једном показале своју виталност и неуништивост. Из земље је дошло преко 20.000 навијача, што је међу Делијама апсолутни рекорд када је реч о утакмицама играним ван граница Југославије. Стотине аутобуса слило се у престоницу Бугарске, а на стадиону френетично навијање било је употпуњено пиротехником и кореографијом српске заставе направљене од црвених балона, плавих трака и белих картона. Нажалост, ту утакмицу Звезда је изгубила и није успела да се квалификује за још једно финале Купа шампиона које се те године играло на лондонском Вемблију. Последњег дана маја 1992. међународна заједница увела је санкције нашој земљи. За Делије је то био јасан сигнал да дуже време неће бити у прилици да се сусрећу с иностраним клубовима.

Било како било живот је текао даље - стасавала је млада генерација, а с обзиром на то да је име Делија постало синоним за сваког навијача Звезде, најватренији, како би се разликовали од других, почињу да ревитализују мање навијачке организације. Реорганизована је група Ultras , а од нових група састављених од млађе генерације истицали су се Ultras Fontana , Ultra Boys , Ultra Brigate ...

Сва навијачка страст у том мутном времену изолације била је усмерена на вечите дербије, било да се ради о фудбалу или о другим спортовима. Путовало се без разлике на сва гостовања: Кикинда, Бечеј, Кула, Пљевља, Суботица, Подгорица, Никшић...

Тадашњу ударну екипу Севера чинили су млади момци и иако малобројни достојно су репрезентовали црвено-беле боје. Управо тада, у таквом времену, Звездаши су показали једну од одлика која прати само највеће поклонике фудбала: они лако, пуна срца, проналазе мотив за право, жестоко бодрење својих пулена и на оним, не много битним, утакмицама. Упркос катастрофалној економској ситуацији највернији успевају да изнађу решења и организују за сваки "вечити дерби" аутентичну атмосферу одржавајући тако неуништиви дух Севера.

Санкције нису спречиле Звездине навијаче да покажу Европи како и даље постоје. Маја 1994. на финалну утакмицу Купа шампиона у Атини, између Милана и Барселоне, отпутовао је један аутобус Делија. Тешко је описати избезумљена лица италијанских, шпанских и грчких навијача када су на централном атинском тргу Омонија угледали педесет Делија и зачули њихову песму. На стадиону, Делије су обележиле своје присуство транспарентима и бакљама, а заједно са њима у сектору су били и стари пријатељи, навијачи Олимпијакоса.

Сезоне 1994-95. Црвена звезда је освојила дуплу круну. Те године Делије су одрадиле своје најмасовније домаће гостовање када је у Нови Сад отишло из Београда неколико хиљада навијача. Врхунац сезоне, у сваком погледу, спортском и навијачком, био је 100. вечити дерби.

На Маракани је било преко 80.000 људи, Делије су још једном показале своју организациону моћ, сложност и снагу... Ношена навијачима Звезда је победила 2:1 и постала шампион.

Иначе била је ово последња утакмица са великим капацитетом Маракане, већ следеће сезоне север је обележен бројевима столица, а пар година касније постављене су и столице. Капацитет северне трибине сведен је на 14.000 места, а самог стадиона Црвене Звезде на 54.000 места.

Пријатељска утакмица између Црвене з везде и Олимпијакоса у новембру 1994. најавила је повратак Звезде на европску сцену. Била је то прва међународна утакмица на Маракани након оне чувене са Бајерном априла 1991. Браћа и пријатељи из Грчке на Маракани су дочекани паролом " Welcome Orthodox brothers ". Они су истом поруком узвратили пар месеци касније када је Звезда гостовала у Атини. Спортске санкције Савета безбедности су и званично укинуте, у том тренутку Црвена Звезда је као шампион државе учествовала у квалификацијама за Куп УЕФА. Противник је био швајацарски Ксамакс. У Београду је

Звезда изгубила 1:0, а Север је скандирао против актуелног режима Слободана Милошевића.

Због проблема са визама на реванш у Нојшател путовало је тек 10 Делија из Београда.

Наредних година наставиљено је учешће у европским куповима. Октобра 1995. први пут после санкција навијачи Звезде организовано одлазе на инострано гостовање - један аутобус навијача пратио је рукометаше на гоствање у мађарски град Ђер. Делије су у то време интензивно бодриле рукометни клуб. Памте се гостовања у Зрењанину, Бачкој Паланци, Каћу, Апатину, Врбасу, Шапцу, Нишу, Лесковцу, Бару, а појединачно се ишло и на утакмице Купа Купова које је нас тим играо у Карвини (Чешка) и Луцерну (Швајцарска). На утакмицама које је Звезда као домаћин играла у хали Пионир прављене су атмосфере до тада незабележене на рукометним мечевима. Међутим, Управа није радила у интересу клуба и дошло је до разилажења с навијачима, па је на утакмици полуфинала Купа победника купова против шпанске Теке истакнута парола "А сад управа нек навија" и није се навијало првих неколико минута. Наредних сезона протест Делија настављен је радикалнијим методама, а најпре тоталним бојкотом навијања на рукометним утакмицама.

Сезона 1996-97. свакако ће остати запамћена по много чему. Црвена звезда је у Европи остварила значајан резултат, што је у многоме допринело буђењу северне трибине и активирању Делија у готово свим сегментима навијања. У првом колу против шкотског Хартса на северној трибини појавила се парола Звезда је живот – Остало су ситнице, парола која ће убрзо постати водећи слоган Делија који и дан данас траје. У следећем колу елиминисан је немачки Кајзерслаутерн. Иако је у Немачку из Србије стигло тек неких 100 навијача, уз више

хиљада Делија из дијаспоре створен је амбијент који у многоме подсећа на неке раније успешне године. У Београду, на Маракани урађена је кореографија са црвеним и белим картонима. Од те утакмице више ниједна значајна европска утакмица неће проћи а да очи публике не буду упрте у северну трибину у ишчекивању новог спектакла.

Наредни противник била је Барселона, Звезда је елиминисана, а Барселона је касније освојила Куп победника купова. На последњем нивоу Ноу Кампа песма 1.500 Делија није престајала од почетка па до краја утакмице. Резултат 3:1 није баш давао шансе за реванш. Упркос томе Маракана је била попуњена до последњег места, али сигурно је да је на стадиону било далеко више људи него што капацитет дозвољава. Спектакл за памћење, амбијент који је многима и даље у срцу као највећи и најлепши. Урађена је кореографија око читавог стадиона. На југу су били црвени и бели картони, на истоку српска тробојка од картона, на западу панорама Београда од картона, док је на северу био црвено-бели мозаик од картона, балона, најлона, пом-помова...

Звезда је повела 1:0. Ерупција одушевљења трајала је веома кратко јер је већ у следећем нападу

Барселона изједначила, што је био крај надања за пролазак у наредни круг. Добри резултати у Европи одразили су се и на домаће првенство. Људи су поново почели да долазе на стадион. На Маракани против Војводине било је 30.000 људи, против Рада скоро 20.000...

Много тога урађено је и у самој организацији навијача. Момци окупљени око групе Ултрас и даље представљају водећу групу, Ultra Boys полако стасавају. Ultra Brigate се реорганизују, а до средине деведесетих афирмисале су се и многе нове навијачке групе: Heroes (1994), Red Boys (1995), Kenjaj (1996) North Army , Lunatics ... На гостовања се кренуло масовније и бројност група је расла. Праве се и кореографије на гостовањима и "мањим утакмицама" црвене и беле траке и велики барјаци уз бакље и разнобојне димове (ЈНА, Лучани, Нови Сад, Зрењанин...).

Тих година покренут је и фанзин Пуне трибине лудих навијача. Иако су изашла само три броја, тај часопис је имао великог удела у едуковању ширег круга Звездиних присталица.

Крај 1996. и почетак 1997. обележен је масовним протестима против тадашњег режима.

Поред тога што су многе Делије активно учествовале, слоган са северне трибине "Ајмо, ајде сви у напад" постао је заштитни знак општенародног бунта.

У то време покренуто је и питање навијања за репрезентацију Југославије. Став најватренијих навијача Црвене Звезде оличен је у слогану "Звезда, Србија никад Југославија". Сматрало се да нема смисла организовано навијати за државну репрезентацију док носи име Југославија, стари државни грб и националну химну " Хеј Словени".

У првом колу Купа УЕФА у сезони 1997/98. противник Звезде је био фински Хелсинки. На гостовање у Финску отпутовало је 60-ак навијача који су након ове утакмице били неоправдано изложени правом медијском линчу у српској штампи на основу лажних извештаја злурадих новинара који су измишљали догађаје. На реванш мечу у Београду на северној трибини направљена је национална тробојка од црвених, плавих и белих заставица уз 4С од најлона. Наредни противник био је белгијски Екерен. На Маракани је поново урађена кореографија око читавог стадиона. На северу и југу постављене су црвене и беле најлонске траке, на истоку је црвеним и белим картонима било исписано Звезда, а на западу Србија. Због немогућности добијања виза Црвену Звезду је тек неколико навијача из Београда пратило на том гостовању.

Свих тих година Делије су редовно бодриле кошаркашки клуб и у Пиониру и на многим гостовањима. Црвена звезда се 1996/97. борила за опстанак у Првој лиги, а већ следеће године играла значајну улогу у Купу Радивоја Кораћа. Два аутобуса навијача бодрила су Звезду у Атини против Перистерија. У финалу овог такмичења Звезда је играла против италијанске екипе Меш. У Верони се појавило око 100 Делија, а раширена је и парола на италијанском "Косово је Срце Србије". На реваншу у Пиониру створена је паклена атмосфера, али Црвена звезда је несрећно изгубила ову утакмицу.

Делије су на почетку сезоне одрадиле гостовања у Потију (Грузија) и Волгограду (Русија), а тад су постављене и столице на северној трибини што је помогло за реализацију нових - далеко сложенијих кореографија. Већ на првој значајнијој утакмици, септембра 1998. против француског Меца припремљена је кореографија са картонима тј. на црвеној подлози жутим картонима урађен је натпис "1991" и пехар Купа шампиона. Бодрена подршком преко 200 навијача из Србије на реванш мечу у Француској Зведа је пеналима елиминисала Мец и прошла у н

Sportsko društvo Crvena Zvezda ustanovljeno je 4. 3. 1945. kao rezultat napora omladinaca Beograda da osnuju sportsku ustanovu koja ce zaokupiti njihovu paznju. Pri samom osnivanju kluba stvorena je sekcija clanova-prijatelja SD Crvena Zvezda koja je brojala stotinjak vernih pristalica crveno-belih,koji pocinju da prate klub na svim gostovanjima. Grupu navijaca su sacinjavali burzujska i radnicka klasa, ali kroz nekoliko godina radnicka klasa istice sebe kao prvi tim navijaca Crvene Zvezde. U pocetku Zvezdini navijaci su prozvani Cigani. Protivnicki navijaci su pokušavali da vredjaju Zvezdaše povicima "Cigani", ali im je na to odgovarano "Mi smo cigani, najjaci smo, najjaci..."



Pocetkom 1950-tih godina sagradjen je stadion Crvene Zvezde, poznatiji kao Marakana, i Crvena Zvezda i njeni navijaci konacno dobijaju svoj dom. Marakana je jedan od najvecih stadiona u Evropi. Tokom 1950-tih i 1960-tih dolazi do diferencijacije navijaca izmedju pravih vatrenih navijaca i samo gledalaca. Najvatreniji navijaci se grupisu na severoistoku stadiona.



1970-tih godina zavrsava se krovna konstrukcija na stadionu i onda se navijaci sele na severnu tribinu stadiona gde prave KOP, koji se i dan danas nalazi na starom mestu i odakle pocinje svo navijanje i ludilo na stadionu. Kafana Beli Grad postaje znacajno mesto za navijace Zvezde. Samo su vodje i clanovi prvog tima imali pravo da sede u Belom Gradu. Beli Grad je mesto gde su se navijaci skupljali pre utakmica i odakle su zajedno, predvodjeni vodjama, isli na utakmice. Prve tuce i incidenti izmedju navijackih grupa zabelezeni su bas '70-tih godina. Tuce su cesto izbijale i na samom stadionu ne samo van njega. Prvi tim Zvezdinih navijaca moze ponosno reci da nije izgubio nijednu tucu do sada. Tokom '70-tih godina Zvezda postaje veliki Evropski tim. Stize i do polufinala Kupa Evropskih Sampiona, ali posle brilijantnih 4:1 u Beogradu protiv PAO-a, Zvezda gubi u Atini sa neverovatnih 3:0 i tako ispada iz takmicenja i baca svoje najvernije navijace u ocaj. Ali i pored toga navijaci negube veru u svoju Zvezdu. Prate je na gostovanjima u Atini, Madridu, Liverpulu..... Gde god da igra, Zvezda je uvek imala fenomenalnu podrsku svojih navijaca, koji su je bodrili i u pobedi i u porazu.



1980-tih godina formirane su dve grupe navijaca, ULTRAS i RED DEVILS. Ultrasi su forsirali italijanski fazon navijanja (koreografija, bakljade, duge melodicne pesme itd.), dok su Red Devilsi vise furali engleski stil navijanja sto je bio ubijanje od alkohola i lakih droga i prebijanje protivnickih navijaca. Krajem 1980-tih stvorena je i treca grupa koja je nazvana ZULLU WARRIORS. Svi zajedno su pratili Crvenu Zvezdu svuda po svetu Tokio, Pariz, London, Madrid, Barselona, Milan, Atina ... Kraj '80-tih je obelezen jakim pojacanjem nacionalizma u Jugoslaviji. Politika i polliticke stranke su pocele da se "uvlace" na stadione. Situacija u zemlji je pocela da izgleda vrlo lose. 7. Januara, 1989., na Srpski Bozic, tri grupe navijaca (Ultras, Red Devils, i Zullu Warriors) su odrzali sastanak na kome su odlucili sledece. Prva odluka je bila da se sve tri grupe ujedine pod jednim imenom DELIJE-SEVER. Druga odluka je bila da se politika i politicke stranke drze dalje od Zvezde i da se nikada neulazi u bilo kakvu koaliciju sa bilo kojom politickom strankom ili politickom organizacijom. Treca stvar o kojoj su se dogovorili je da se na stadionu pominju samo imena Zvezde, Beograda, i Srbije, u svim pesmama, skandiranjima, transparentima itd.. Poslednja i cetvrta odluka bila je da se Delije deklarisu kao ekstremni Srpski nacionalisti, kao sto su oduvek i bili. Uskoro se otvaraju prostorije za sastanke navijaca, informativni centar za navijace, prodavnica navijackih rekvizita, i pocinje stampanje navijackih clanskih karata.



Neke navijacke grupe u Hrvatskoj su stupile u koaliciju sa politickom strankom. Veoma ozbiljni i tragicni incidenti su poceli da se dogadjaju na stadionima sirom Jugoslavije. Vrhunac svega je bio incident koji se dogodio 13. Maja, 1990. na stadionu Dinama (Maksimir) u Zagrebu kada je utakmica izmedju Zvezde i Dinama odlucivala o novom sampionu drzave. Medjutim utakmica je prekinuta pre nego sto je i pocela zbog ogromne tuce navijaca na stadionu. Sve je pocelo kada su Dinamovi navijaci BBB (bad blue boys) poceli da gadjaju kamenicama Delije koji su bili smesteni na nizem nivou juzne tribine stadiona. Delija je bilo mnogo, kao i uvek na svakom Zvezdinom gostovanju, ali domacih navijaca je bilo vise. Iako ih je bilo mnogo manje Delije se probijaju na gornju tribinu, koja je posle "posete" Delija ostala skroz demolirana, i pocinju tucu sa BBB. Ceo incident je zabelezila televizija gde se jasno moglo videti da su Delije ubile BBB od batina iako je bed blue bojsa bilo mnogo vise.



U sezoni 1990-91 Zvezda poklanja najveci i najbolji dar svojim Delijama tako sto postaje Evropski i Svetski sampion. Delije su u velikom broju svuda pratile Zvezdu kao i uvek, Cirih, Glazgov, Drezden, Minhen, skroz do finala Kupa Evropskih Sampiona u Bariju, Italiji, na stadionu Sveti Nikola. Na revans susretu polufinala KES-a Delije prave do tada nevidjenu bakljadu na bilo kom stadionu u svetu. U Bari se islo na sve moguce i nemoguce nacine. Avionima, automobilima, vozovima, brodovima, cak i biciklama. Desetine hiljada Delija je jednostavno okupiralo Bari, i Bari je na dan finala postao pravi Srpski grad. Francuskih navijaca nije bilo nigde jer su im Delije ranije tog dana uterale strah u kosti kada je doslo do "bliskog" susreta izmedju Francuza i Delija, gde su Francuzi izgubili desetine svojih zastava i transparenata. Tokom utakmice se jasno moglo videti da Francuzi nisu ni blizu navijackog nivoa na kom su Delije. Na TV-u se videlo ko je najbolja navijacka grupa sveta jer se cula pesma i navijanje samo jedne grupe navijaca DELIJA! Francuzi su cesto (sto se takodje moglo videti) i fotografisali suprotnu tribinu na kome su bile Delije, diveci se zastavama, bakljadon, i navijanjem uopste. Na toj utrakmici Delije su prezentovale svetu najvecu nacionalnu zastavu ikada vidjenu na nekom stadionu. Posle osvajanja Evrope na redu je bio i svet. Delije u ogromnom broju prate Zvezdu cak do Tokija (Japan) gde zvezda postaje sampion sveta Decembra te godine.



Nazalost posle tih trijumfa poceo je rat u Jugoslaviji. Mnogi clanovi Delija odlaze na ratiste i mnogi daju zivot za majku Srbiju. Daleko su poznate price o hrabrosti Delija na frontu. Oni i legende o tim junacima ce zauvek biti u srcima Delija. Tokom rata Srbija je bila pod sankcijama sto je znacilo i zabrana takmicenja nasih timova u internacionalnim kupovima na teritoriji Srbije. Cak i u takvim nemogucim uslovima Delije prate Zvezdu i u Sofiju i u Segedin na utakmice, i Zvezdi zamalo izmice jos jedno finale KES-a. Ali onda sankcije postaju mnogo ostrije i sledi zabrana svim nasim timovima da se takmice u bilo kom internacionalnom takmicenju. Zivot u Jugoslaviji postaje nemoguc ali Delije i pored svega nalaze nacine da prate svoju Zvezdu po stadionima Jugoslavije. Tih godina Delije sve masovnije pocinju da prate i kosarkaski, odbojkaski, rukometni, i vaterpolo tim. Posle rata i uklanjanja sankcija nova mladja ekipa Delija se pojavljuje na stadionima koja je zajedno sa starom bila spremna da opet posle nekoliko godina odsustva pokaze svetu ko je najbolja navijacka grupa. Prvo gostovanje van granica bilo je u Ðeru, Madjarskoj, gde su Delije isle da bodre Zvezdin rukometni tim. Posle toga Delije priredjuju nevidjeni i neverovatni spektakl protiv Kajzerslauterna i Barselone. Na revans susretu protiv Barse u Beogradu Delije prave dosada nevidjenu i najbolju koreografiju svih vremena u svetu. Sve cetri strane stadiona su bile razlicite. To kasnije ponavljaju protiv Ekerena, normalno opet uz razlicite slike od onih protiv Barse. Delije su pocele i da stampaju svoj list za navijace nazvan "Pune Tribine Ludih Navijaca". Delije su se opet vratile na sam vrh sveta sto se tice navijackih grupa. Mnogi listovi raznih navijaca sirom sveta ilustruju slike Delija i Zvezde sto je znak da imaju veliko postovanje prema nama DELIJAMA i ZVEZDI. Vodjeni sloganom-"ZVEZDA JE ZIVOT, OSTALO SU SITNICE", Delije se vracaju jaci nego ikad, spremni da pokazu svima koliko vrede.



Najpoznatiji i najveci Delija svih vremena cika Mile Srbin





Glasilo navijaca Crvene Zvezde "PUNE TRIBINE LUDIH NAVIJACA". Prvi broj ja izasao u Martu 1997. godine.
Е извините због латинице ово сам копирао са сајта.

25.08.1998.

Једна од оних година кад нам је Звезда плацала гостовања и цартер летове за даља путовања..Стигли смо у Русију у раним поподневним цасовима и после цимања на аеродрому са "азурним" Русима конацно смо се са 3 градска буса упутили ка граду.Возња је трајала око сат времена по огромним булеварима,да би нас конацно сместили у неки парк(?!),где се налазио..хмм..као неки клуб,ресторан..ста ли је....где је био сервиран сведски сто као послузење.Онда Цп6у долазе до свог пуног изразаја..Прво стидљиво се приблизавају столовима и разгледају послузење,у фазону "Колико ли ово коста...." и "Да ли су они нормални кад су поставили све ово на изволите" и поцињу да трпају по дзеповима све и сваста сто се насло по столовима..Све док им неко није рекао да је то све плацено и да је постављено за нас!! :ролл: :оопс:
Било како било,нама тројици је пала на памет идеја да просетамо мало по парку и околини..И док смо ми узивали у сивилу Волгодрада,прасњавим улицама (којој је инаце један назив био "Титова",а ми убеђани да се ради о оном злотвору Јосипу,па га поцастили са средњим прстом и сликали се за успомену..тек кад смо извалили да се ради о Руском космонауту (Титову),скапирали смо засто су нас пролазници који су нас сликали гледали цудно...опет :ролл: :оопс: ) и цудили се ста је све способан комунизам да направи од људи (као нама није ниста),они исти аутобуси који су довезли Делије до парка,одвезли су их одавно на стадион..Замислите насе изразе лица како смо се приблизавали парку и приметили необицну тисину и тренутак када смо схватили да смо једини који у том парку на себи имају црвено-бело и навијају за Звезду (ону Црвену Звезду из Београда..Цп6ује..удаљену неколико хиљада км..)
ЛМ,користеци све могуце знане и незнане језике,руке и ноге, споразумели смо се са људима како да стигнемо до стадиона Ротора,користеци неколико превоза трамвајем (какав је то само осецај и трип у глави,остати изгубљен у граду у који си стигао пре 2 сата и за који ниси знао ни на карти где се налази).
Успевамо да дођемо до стадиона..посто смо сво троје на себи имали црвено бело,групи од 50 момака није било теско да нас примете како се приблизавамо.Сви су били у скинхеадс фазону са фласама у рукама.Како нам је то био једини пролаз ка трибини,одлуцили смо да идемо да се пробијемо па ста буде-буде.Код себе смо имали неколико фласа пива које смо понели јос из оног парка..Нису пуно цекали од тренутка кад су нас приметили до тренутка кад су кренули према нама.Оцекујуци који це се од њих први затрцати на нас,да га доцекамо са фласом по глави,на насе изненађење поцесе да нас грле и љубе и да нам тразе салове и дресове да се мењамо са њима...Каквог ли олаксања!!!!!!!Без обзира на добродослицу,није нам било свеједно и брзо смо се изгубили у правцу стадиона и насе трибине (посто смо приметили паркиране бусеве).
Текму смо добили са 2:1,сто је знацило и нас пролаз у следеце коло..
Ах да,треба поменути и цувени стриптиз на крају утакмице који је извео Сх.....стриптиз до голе козе,уз његову цувену (е алила и рике тике тумба)мада је било нецакања на крају "хоце писки-неце писки",ипак свукао је и гаце.Поцркали смо од смеха.Руски пандури нису знали ста да раде у поцетку,али су ипак скоцили на њега да га ваљда приведу или ста ти ја знам...на насе скакања,ипак су га пустили,али да се брзо обуце..хахаха...
По изласку са стадиона,одмах улазимо у бусеве и крецемо према аеродрому..Свако је усао у најблизи бус,с'обзиром на поменуту опустену атосферу,нико није ни оцекивао ста це се тек десити..
Ноц је увелико била пала,тако да се није могло много ни видети кроз прозоре ста се десава и цега све има напољу,само у једном тренутку поцела су да пуцају стакла на насем трецем,последњем бусу.Знали смо у секунди да нас је неко напао,али ни ко,ни одакле ни колико их је..Људи су поцели да урлају на мајстора да заустави бус,сто њему није ни падало на памет.Тек у тренутку кад сам се ухватио за горњу сипку и са обе ноге извалио цело боцно стакло,мајстор је зауставио бус.Али зауставио га је тако да сви до једног заврсили код њега у кабини (било је оно:"Тата,јеси видео како коци у месту").Једина греска коју су направили момци који су нас напали је била та сто су напали бас тај нас треци бус,с'обзиром да је у њему била углавном старија екипа,Црвко,Матке,покојни Кајман и ми релативно млађи од својих 23,24,25....Неколико нас је излетело кроз тај разбијени прозор,остали су успели да отворе врата и изађу напоље..Веома цудна ситуација..Булевар који је полу осветљен,само цујес како камење долеце са свих страна и удара по бусу,пуцају стакла,покусавас да узвратис са камењем,али незнас ни коме ни у ком смеру да га гађас,једним оком дрзи бус на видику,јер мајстор сво време покусава да покрене бус..крене па стане,крене па стане..Момци који су изасли на врата имали су висе среце да дођу у физицки контакт са нападацим..неколико њих је покусало на руке,али су се из ударца насли на земљи..Један цупавац је кренуо на Маткета мајгери,брзе је заврсио на земљи него сто је полетео..Ако не рацунамо да је пар људи било погођено по телу камењем,мислим да је смао Црв добио угарац,тј. висе огреботину у овом окрсају..Конацно мајстор успева да покрене бус и да да по гасу,тако да и ми упадамо у њега и одлазимо према аеродрому..
Тек по повратку у Београд после неколико дана,скапирали смо да нас нису напали никакви навијаци,вец нека локална банда кроз цији смо крај пролазили,или тако несто слицно..Руси навијаци су се извињавали за овај напад преко интернета..

Занимљиво.

Има разних прича које су занимљиве,а могу да се ископају и пронађу.
Још једна прича:
Бесе то 97. год. полу финале купа тадасње дрзаве ( нека исправи неко ако гресим ) . Ја знам да сам несто до јаја био мотивисан да идем , немам појма засто . Углавном веце пред текму класицно стондирамо у крају , а ја целу екипу смарам са одласком на сутрасњу утакмицу .
И оно ликови ме тотално искулирају , као ма нема проблема идемо ...
Е сад проблем је био јер сам ја имао неку фиx идеју да одемо јос исто веце :ролл: или сутрадан првим јутарњим возом . Сви су обецали да ако престанем да смарам долазе у 04:00 испред `хотела` .
Од мозда једно 6.-7. ликова на које сам ја рацунао , појави се само један лик који се слуцајно зајебо (после ми је и сам признао) .
Имали смо симболицно кинте и јос понесто за досаду :wинк: и забод . Па ти се тако од сабајле упутимо на НБгд. да цекамо код бувљака воз за НС који је ваљда долазио из правца Раковице .
Око сест-поласедам дође и тај несрецни воз и ми креносмо на пут . У старту одмах цимање са кондуктерима око карата и кинте . На крају направимо неки компромис и пусте нас за 7. динара да се обојица возимо . Пут је протекао сморно и без неких вецих узбуђења .
По доласку у НС одмах смо запалили да доруцкујемо . И после елегантног доруцка погледамо на сат , пола девет , ста цемо сада ?
Па посто је до текме било остало јос скоро десет сати , одлуцимо ти тако спонтано да крузимо градом . После дузег песацења познатим и непознатим улицама града зауставимо се некако спонтано поред једног дракстора на лиману . Посто је окрузење било пријатно , и много нас је подсецало на нас крај у Бгд. , одлуцимо да се тамо на дузе време стационирамо .
Толико смо се заболи испред тога дракстора да смо негде пар сата пред текму на једвите јаде успели да се упутимо у правцу стадиона .
Сибцимо ти тако нас двојица песака у правцу стадиона , и ни сам незнам како изађемо на неку стазу која води иза оних солитера преко пута стадиона . А тамо на неким клупицама , поред дракстора који се налазио у једном од солитера окупили се сланинари и циркају . Њих једно тридесетак , онако рекло би се старија екипа .
Ја и ортак , онако полу флесирани , пролазимо поред њих . Тек це ти мој другар једном од њих : " ... Е тебра мајес једну пљугицу ?"
На ста лик вади цигаре и даје му пљугу :схоцк: :схоцк: :схоцк: и ми настављамо лагано даље .
Знаци сцена која је за неповеровати , глупи сланинари нас нису извалили или су мозда мислили да смо гробари из Бгд-а . И дан данас се цудим како смо извукли зиву главу одатле ?
Било како било дођемо ти до испред севера ( у то време је то била страна за гостујуце навијаце ) где је била нека мања групица насих који су били цувани од стране зандара . Ми ти ту направимо један круг око спенса и опет седнемо код једне трафике иза неких зграда .
Циркамо вец скоро на силу , кад се ођедампут појављује групица од око десетак људи . Ми онако збуњени их гледамо и некапирамо да ли су наси или њихови . Никаква обелезија ни ми ни они . Прилазе нам и као за кога навијате ? Ми и даље не капирамо ниста јер ликови говоре неким сељацким нагласком , па смо мислили да су сланинари . Онда прилази један мом другу и пита за кога навијас ...
Поциње да сева пар песница и ја ту у позадини сасвим слуцајно примецујем два лика са Карабурме . А они пребивени ко кеве , једва стоје на ногама ни непрепознају нас . Ту се некако заустави цела ствар , инаце смо могли да се пегламо са насима .
Изпоздрављамо и упознамо се једни с другима , и посто смо им исприцали да је у близини солитера група сланинара , ресимо да одемо да их посетимо .

Ма има свега лако се нађе.Сале ако идеш на делије.нет-у мало рекламирај форум да имамо што више чланова.